Ratni zločinac Orić postao savetnik ministra

Ne obracati paznju sta rade susjedne takozvane drzave. Obratiti paznju na domace iz//dajnike i pocistiti sto se mora u nasem dvoristu. Vostani Serbie................

Мени није јасно што неки ратни ветеран војске РС не узме лепо снајпер и изгори овог лојчу смрдљивог у ову његову главурду тупаву и крезаву?! Ја бих радо с моју танџару, ал немам паре за пут до Босну, мора ми Слободан врне девизну штедњу што ми покрао.

Između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice najmanje je ub,ijeno od sunarodnika tokom proboja ka Tuzli u julu 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih koji „ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode“, izjavio je jedan od osnivača SDA iz Srebrenice Ibran Mustafić.

Ако одбијемо од 7.400 наводно несталих још најмање 2.000 жртава борбених дејстава, онда нам остаје 5.400. Да ли се у том броју садржи још нека лаж, односно број људи који НИЈЕ уб,ијен у јулу 1995. у околини Сребренице?

Ако одбијемо од 7.400 наводно несталих још најмање 2.000 жртава борбених дејстава, онда нам остаје 5.400. Да ли се у том броју садржи још нека лаж, односно број људи који НИЈЕ уб,ијен у јулу 1995. у околини Сребренице?

Да, има још неколико случајева манипулација са великим бројем људи са списка „несталих“. Само у једном случају манипулације већ можете са цифре од 5.400 да скинете око 3.000! Миливоје Иванишевић је упоређивао списак наводно несталих са изборним листама из 1996. године. Пронашао је на списку гласача око 3.000 имена људи која су такође на списку наводно несталих. Ти избори су тада били под контролом „Организације за европску безбедност и сарадњу“ (ОЕБС). У тим изборима су такође гласали Бошњаци који су тада живели по неким европским земљама као избеглице.Енглески новинар Jonathan Rooper је чуо за тај случај па је контактирао ОЕБС и тражио објашњење за тај случај. У одређеном временском периоду је добио укупно три одговора, или боље речено изговора.Први изговор је гласио да они нису у стању да тренутно дођу до бирачких спискова из 1996. године, зато што су наводно негде закључани. После су измислили причу да је муслиманска власт за изборе 1996. године користила старе бирачке спискове из 1991. године. Али и то не може да буде тачно, јер је Миливоје Иванишевић пронашао на бирачком списку људе који 1991. нису били пунолетни и самим тим нису имали право да гласају. А поред тога би се радило о изборној превари ако би муслиманска власт 1996. године заиста користила старе бирачке спискове из 1991. године. У томе случају би ОЕБС морала да покрене истрагу против бошњачке власти и да је тужи. Али, то се није десило, зашто? Одговор је јасан: да се неби открила једна огромна манипулација у вези Сребренице. Међу тим изговорима је била и тврдња да су хашки експерти у међувремену упоредили списак несталих са бирачким листама. Тврдили су да има само мало имена која су уписана на оба од ових спискова. Али, поново је Миливоје Иванишевић пронашао да се ради о манипулацији: ти наводни експерти нису упоређивали списак несталих особа са бирачким списком из 1996. него из 1997. године! Значи, поново покушај да се сакрије један скандал у који су умешане међународне организације.И поново се можемо позивати на један муслимански извор, који ову манипулацију додатно потврђује. 2010. године је у Бања Луци на једној прес конференцији Мирсад Токача дао изјаву, да су он и његов тим у околини Сребренице до сада пронашли 500 живих Бошњака чија имена су такође на списку несталих у јулу 1995. године (види: „Токачин тим пронашао 500 живих Сребреничана“, Независне Новине, 31.03.2010.).

Да, има још неколико случајева манипулација са великим бројем људи са списка „несталих“. Само у једном случају манипулације већ можете са цифре од 5.400 да скинете око 3.000! Миливоје Иванишевић је упоређивао списак наводно несталих са изборним листама из 1996. године. Пронашао је на списку гласача око 3.000 имена људи која су такође на списку наводно несталих. Ти избори су тада били под контролом „Организације за европску безбедност и сарадњу“ (ОЕБС). У тим изборима су такође гласали Бошњаци који су тада живели по неким европским земљама као избеглице.Енглески новинар Jonathan Rooper је чуо за тај случај па је контактирао ОЕБС и тражио објашњење за тај случај. У одређеном временском периоду је добио укупно три одговора, или боље речено изговора.Први изговор је гласио да они нису у стању да тренутно дођу до бирачких спискова из 1996. године, зато што су наводно негде закључани. После су измислили причу да је муслиманска власт за изборе 1996. године користила старе бирачке спискове из 1991. године. Али и то не може да буде тачно, јер је Миливоје Иванишевић пронашао на бирачком списку људе који 1991. нису били пунолетни и самим тим нису имали право да гласају. А поред тога би се радило о изборној превари ако би муслиманска власт 1996. године заиста користила старе бирачке спискове из 1991. године. У томе случају би ОЕБС морала да покрене истрагу против бошњачке власти и да је тужи. Али, то се није десило, зашто? Одговор је јасан: да се неби открила једна огромна манипулација у вези Сребренице. Међу тим изговорима је била и тврдња да су хашки експерти у међувремену упоредили списак несталих са бирачким листама. Тврдили су да има само мало имена која су уписана на оба од ових спискова. Али, поново је Миливоје Иванишевић пронашао да се ради о манипулацији: ти наводни експерти нису упоређивали списак несталих особа са бирачким списком из 1996. него из 1997. године! Значи, поново покушај да се сакрије један скандал у који су умешане међународне организације.И поново се можемо позивати на један муслимански извор, који ову манипулацију додатно потврђује. 2010. године је у Бања Луци на једној прес конференцији Мирсад Токача дао изјаву, да су он и његов тим у околини Сребренице до сада пронашли 500 живих Бошњака чија имена су такође на списку несталих у јулу 1995. године (види: „Токачин тим пронашао 500 живих Сребреничана“, Независне Новине, 31.03.2010.).

Ако значи још, данас у околини Сребренице живи 500 људи са списка несталих, онда никога не може да зачуди, да је 1996. године гласало око 3.000 људи чија имена су такође на истом списку. Јер, од 1996. до 2010. године је сигурно један део тих људи умрло, док се други део иселио у иностранство. И не сме се заборавити, да су 1996. на изборима гласали и људи, који су тада већ живели као избеглице у иностранству. Ове чињенице и смешни изговори међународних организација подвлаче ову манипулацију. А циљ таквих манипулација је да се створи онај „геноцид“ који су Бил Клинтон и Алија Изетбеговић најавили већ 1993. године.

Овде значи од цифре 5.400 људи одузимамо 3.000! Остаје нам још 2.400…

Јесте, али и од те цифре на крају неће скоро ништа остати. Борачка организација Репубилке Српске је дала изјаву да има на списку несталих скоро 1.000 имена људи, који су већ умрли пре пада Сребренице (види: „Под сумњом списак сребреничких жртава“, Политика, 13.10.2007.).

Борачка организација каже да је извор тога Насер Орић. Очигледно се борачка организација позива на књигу „Сребреница Свједочи и Оптужује“, коју је Насер Орић већ 1994. године издао. У тој књизи је Насер Орић објавио списак од 1.333 Бошњака који су погинули 1992., 1993. и 1994. године у околини Сребренице. Анализа тога списка показује, да је већи део тих бораца и мшкараца страдао у нападима на српска села и у борбама. А од тих 1.333 имена, тако тврди борачка организација, је 954 завршило на списку „несталих“ из јула 1995. године.

Бошњачке организације никада нису дале објашњење где се данас налазе ти мртви људи са Орићевог списка. Ако узмемо у обзир све остале манипулације у вези Сребренице, онда можемо да пођемо од тога, да су те људе такође сахранили у Поточарима. Са тиме постаје додатно јасно зашто српски истражитељи и патолози у току ископавања хашких форензичара нису смели бити на лицу места. Ако додамо тој цифри од 1.333 још најмање 2.000 жртава борбених дејстава после пада Сребренице, онда долазимо већ до цифре од више од 3.300 људи који су закопани у Поточарима и нису могли бити жртве стрељања. Поточари су значи место где су претежно сахрањивали жртве учесника борбених дејстава од 1992. до 1995. године, а не жртве геноцида! Али, и овде још није крај манипулацијама. Доктор Љубиша Симић је пронашао друге манипулације у вези форензичких извештаја истражитеља хашког трибунала. Пронашао је како су извештаји хашких форензичара у једном тренутку погрешно интерпретирани. Блиц онлине пише између осталог 02. 07. 2010. следеће (види: „Форензички извештај служио за манипулације суду у Хагу“, Блиц онлине, 02. 07. 2010.):

Хашки суд манипулисао је форензичким извештајима о жртвама из Сребренице у многим предметима, а пре свега у предмету против генерала Војске РС Радислава Крстића, наводи се у новој књизи „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“, аутора Стефана Каргановића и Љубише Симића из холандске невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“. Крстић је за „геноцид у Сребреници“ осуђен на 35 година затвора. Симић је јавности представио оригиналне форензичке извештаје из масовних гробница у Сребреници који су пуни нелогичности а које је Суд, ипак, без икаквог испитивања, користио као доказе. Случајно или не, већину тих извештаја писали су форензичари из Турске, а обдукцијама није присуствовао ниједан стручњак из Републике Српске. На пример, од 3.560 извештаја, њих 1.583 се односи само на делове људског тела. Међутим, у оптужбама против Крстића сматрало се да се један извештај односи на једну жртву, па му се на терет стављао нереалан број жртава. Осим тога, у око 90 одсто оваквих извештаја који се односе само на једну кост или на неколико људских костију узрок смрти није утврђен, али у извештајима пише да су људи уб,ијени – каже Симић. Он је приказао и форензички извештај о пронађеном телу у чијој је одећи у џепу била марамица. Мада не постоје никакви докази, хашки форензичари су закључили да је марамица служила као повез за очи, а да је након стрељања стављена у џеп! Симић је приказао и извештаје који се односе на страдале и покопане у сребреничкој гробници Зелени јадар, у којој је највећи део тела пронађен са гелерима у себи, што значи да су погинули у борбеним дејствима – од артиљерије. Међутим, то нигде у предметима није наглашено, већ се и овакве жртве сматрају последицом стрељања. Слично је и са целим пронађеним скелетима на којима нема трагова о узроку смрти, али у форензичким извештајима пише да су уб,ијени.

Хашки суд манипулисао је форензичким извештајима о жртвама из Сребренице у многим предметима, а пре свега у предмету против генерала Војске РС Радислава Крстића, наводи се у новој књизи „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“, аутора Стефана Каргановића и Љубише Симића из холандске невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“. Крстић је за „геноцид у Сребреници“ осуђен на 35 година затвора. Симић је јавности представио оригиналне форензичке извештаје из масовних гробница у Сребреници који су пуни нелогичности а које је Суд, ипак, без икаквог испитивања, користио као доказе. Случајно или не, већину тих извештаја писали су форензичари из Турске, а обдукцијама није присуствовао ниједан стручњак из Републике Српске. На пример, од 3.560 извештаја, њих 1.583 се односи само на делове људског тела. Међутим, у оптужбама против Крстића сматрало се да се један извештај односи на једну жртву, па му се на терет стављао нереалан број жртава. Осим тога, у око 90 одсто оваквих извештаја који се односе само на једну кост или на неколико људских костију узрок смрти није утврђен, али у извештајима пише да су људи уб,ијени – каже Симић. Он је приказао и форензички извештај о пронађеном телу у чијој је одећи у џепу била марамица. Мада не постоје никакви докази, хашки форензичари су закључили да је марамица служила као повез за очи, а да је након стрељања стављена у џеп! Симић је приказао и извештаје који се односе на страдале и покопане у сребреничкој гробници Зелени јадар, у којој је највећи део тела пронађен са гелерима у себи, што значи да су погинули у борбеним дејствима – од артиљерије. Међутим, то нигде у предметима није наглашено, већ се и овакве жртве сматрају последицом стрељања. Слично је и са целим пронађеним скелетима на којима нема трагова о узроку смрти, али у форензичким извештајима пише да су уб,ијени.

Др. Симић је реконструисао патолошке извештаје. Дошао је до закључка да се мало више 3.500 патолошких извештаја односе на мање од 2.000 лешева, а не на 3.500. До те манипулације је дошло зато што се један велики део патолошких извештаја односи само на један или неколико костију. А у току процеса против разних оптужених Срба су тужитељи тврдили да се сваки извештај односи на један леш (види: Степхен Каргановиц, „ What happened at Srebrenica? Examination of the forensic evidence – The Hague ICTY Tribunal and the Popovic Judgment“, Global Research, 20. 06. 2010.).

Ако додамо тих отприлике 1.500 непостојећих људи оном броју од 3.300 жртава борбених дејстава од 1992. до 1995. године, онда долазимо већ до укупно 4.800 људи (постојећи и непостојећи) које могу у Поточарима да презентују као такозване сребреничке жртве, и ако ниједна од тих особа није могла бити стрељана после пада Сребренице. На основи овог случаја морамо да пођемо од тога, и ако то можда морбидно звучи, да у Поточарима има више од 1.500 сандука у којима не леже жртве из Сребренице. Да ли су празни, и да ли у њима леже жртве из других крајева Босне, то до сада нико осим бошњаких институција није у стању да оцени. Америчка организација „International Committee for Missing Persons“ (ICMP), коју је основао бивши амерички председник Бил Клинтон, у међувремену тврди, да су оно преко днк-анализе до сада могли да идентификују укупно 6.481 сребреничких жртава (види: „ DNA Results of the International Commission on Missing Persons Reveal the Identity of 6,481 Srebrenica Victims“, ICMP press releases, 09. 07. 2010.).

Иста та организације каже да су у целој Босни до сада могли преко днк-анализе да идентификују 13.124 жртава рата. А то би значило да скоро 50% свих до сада идентификованих жртава из целе Босне потичу из малог града Сребреница! Замислите да би неко тврдио да 50% свих руских жртава из Другог светског рата потиче из једног малог руског града. Да ли би то неко могао да верује? Наравно да не. Зашто данас онда верује велики број људи у очигледне бајке америчког лобија? (мало касније ћемо да пишемо више о Бил Клинтоновиј организацији ICMP).

Постоји још других чињеница које указују на то да у Поточарима има доста сандука у којима не леже жртве из Сребренице. Миливоје Иванишевић је писао у својој књизи „Сребреница јул 2005. – у трагању за истином“ о томе, да међу првих 2.442 у Поточарима сахрањеним људима има 914 чија имена су такође на бирачким списковима 1996. године. Писали смо већ о томе, да су ти избори тада били под контролом „Организације за европску безбедност и сарадњу“. То значи да једним делом постојећим или непостојећим мртвима у Поточарима дају лажни идентитет. Те лешеве или сандуке су закопавали у току шест сахрана. У току сваке сахране је међу сахрањенима био један број имена која су такође на бирачком списку 1996. године.

По мојој рачуници остаје отприлике још 1.450 људи који би могли бити жртве освете и стрељања после пада Сребренице. Да ли сам то добро израчунала?

Јесте, то сте коректно израчунали. Да видимо сада колико људи од тог броја такође нису могли бити жртве „сребреничког масакра“. Новинар George Pumphrey је 1999. писао у једном независном немачком магазину, да је после пада Сребренице побегло око 800 муслиманских војника преко Дрине за Србију. Из Србије су ти људи, од којих је један део прво провео неколико месеци у колективним логорима, пребачени у разне земље. George Pumphrey се позива на информације муслиманске организације TWRA (Third World Relief Agency) и на изјаве бившег командира Осма Зимића (види: George Pumphrey, „Srebrenica“, Konkret broj 8, Avgust 1999). Бошњачки новинар Шефко Хоџић пише, у својој књизи „Босански ратници“, да су постајали тајни канали између Босне и Србије, преко којих су у мањим групама људи из Сребренице у току рата прелазили за Србију. Наравно да бошњачке институције никада нису објавиле списак тих људи, као и оних 800 који су после пада Сребренице прешли границу, него су једоставно и њих „бацили“ на списак наводно несталих.

2000. године је Patrick McCarthy објавио књигу „ After the Fall: Srebrenica Survivors in St. Louis“, у којој између осталог пише, да у америчком граду St. Louis живе 20.000 Бошњака – избеглица, међу њима и одређени број из Сребренице. Те избеглице су основале организацију под именом „ Association of Survivors of The Srebrenica Genocide St Louis, Missouri“. Зашто НИКО НИКАДА није проверавао колико имена избеглица из St. Louis-а има такође на списку несталих? И одговор на ово питање је јасан.